Savremena naučna medicina prihvatila je stanovište Svetske zdravstvene organizacije koja je zdravlje definisala kao  „fizičko, mentalno i društveno blagostanje“, dakle ne kao stanje, već kao proces prilagođavanja na promenjene zahteve života i značenja koja pripisujemo životu. Ipak, najveći broj lekara u svetu i kod nas se u svom radu pridržava  biomedicinske koncepcije i bolest definišu u značenju kliničkih termina. Lekari su u svojoj praksi obično nezainteresovani za pacijentov doživljaj bolesti.  Za lekare,  bolesti su stanja svakog pojedinačnog organizma koje slede ovakav niz: etiologija -  patologija -  manifestacija. Lekari najčešće odbacuju shvatanje bolesti alternativnih i/ili komplementranih medicinskih pravaca, često zanemaruju socijalne i kulturne aspekte bolesti,  pacijentovo viđenje bolesti, pa čak  i psihološke aspekte bolesti.

Hipokratova teorija,  bolest je tumačila kao poremećaj usklađenog odnosa četiri telesna soka: krvi, sluzi, žute i crne žuči,  odnosno  kao poremećaj telesnih vlakana. Galenov sintetičko-etiološki model bolesti vladao je hiljadu godina.  U 17. veku s velikim napretkom fizike i hemije, javljaju se takozvane jatrohemijske i jatrofizičke koncepcije koje bolest objašnjavaju kao hemijsku ili fizičku promenu u organizmu. Mikrobiološka koncepcija smatra da  svaku bolest izaziva određena bakterija, odnosno svaka bakterija izaziva jednu i samo jednu bolest.

Germinativna koncepcija je skoro sto godina određivala pravac razvoja naučne i praktične medicine, presudno je uticala na medicinsko obrazovanje i svojim uspesima gotovo potpuno potisnula sve medicinske doktrine koje su bolest objašnjavale na drugi način. Snažan razvoj eksperimentalne medicine i medicine zasnovane na dokazima, uspostavlja vladavinu biomedicinskog modela.  Prirodnonaučne teorije bolest shvataju isključivo kao prirodni fenomen, kao objektivni proces promena u organizmu,  isključujući sve druge moguće uzroke.

Za običnog čoveka, na pojavu bolesti utiču različiti uzroci: prirodni, biološki, natprirodni, kosmički, ekološki, društveno-ekonomski i drugi koji su poreklom i iz različitih medicinskih koncepcija. Na primer, bolest izaziva virus ili promena u funkcionisanju nekog organa, ali se bolest javlja zbog pada imuniteta do kojeg dovedi loša ishrana ili stres. Loša ishrana je izazvana siromaštvom ili zagađenjem okoline, a stres, velikim ekonomskim, socijalnim i političkim problemima. Obično se kao primaran uzrok bolesti prihvata naučnomedicinski uzročnik koji navodi i lekar, ali to za običnog čoveka - laika nije i dovoljan uzrok. Stoga  se često traži i objašnjenje uslova koji su doveli do toga da primaran uzrok počne da deluje. U nekim slučajevima ljudi prihvataju neko od popularnih shvatanja, na primer, uticaj stresa, ekološkog ili socioekonomskog faktora.

Često to mogu da budu, ali za potpunije razjašnjenje prirode i porekla bolesti, posebno onih težih ili neizlečivih  to nije dovoljno. Svi, naime, živimo pod stresom ili u zagađenoj sredini, a nismo svi bolesni. U takvim slučajevima, nasledni faktor može biti zadovoljavajuće objašnjenje, ali ako ni to nije dovoljno, pacijenti se okreću alternativnom medicinskom konceptu (bioenergija) ili magijsko-religijskom objašnjenju (crna magija, veštičarenje, sudbina). Neka shvatanja predstavljaju pogodno tle s jedne strane za različite špekulativne „medicinske“ pravce koji mogu iskoristiti takozvanu „naivnost“ pacijenata, a s druge strane za uspostavljane obuhvatnijeg  zdravstvenog sistema. Koja od dve mogućnosti će se ostvariti ne zavisi samo od pacijenata, već i od zdravstvene politike.

Običan čovek drugačije shvata, objašnjava i doživljava svoju bolest od lekara. Profesionalni pojam bolesti još uvek mu je nejasan. Šifra bolesti i dijagnoza na latinskom jeziku deluju  tajanstveno i preteće. Laička definicija bolesti kao i savremena nauka, podvlači dve grupe karakteristika bolesti: fizičke i društvene. Ljudi bolest najčešće shvataju kao nevolju ili teškoću, odnosno kao izmenjeno stanje organizma koje istovremeno remeti i njihov uobičajen način života. 

Obični ljudi bolest prvenstveno poistovećuju sa nekom fizičkom manifestacijom, nekim lako uočljivim i relativno čestim simptomima  povezanim sa većim brojem različitih obolenja kao što su bol, neodređene tegobe, temperatura i slično. Fizičkim simptomima pacijenti pripisuju  različito značenje, a time i značaj. Tumačenje u velikoj meri zavisi od lokalizacije i učestalosti, od ličnog iskustva pacijenta i njegove društvene mreže (rodbina, komšije, prijatelji). U tom okruženju se svaki simptom, uzrok, kao i objašnjenje bolesti, razmatra, naširoko tumači dobijajući u tom procesu konačan oblik koji se često razlikuje od službenih koncepcija naučnog medicinskog modela.

Za neke osobe, na primer bol, predstavlja samo prolaznu manifestaciju koja se lako eliminiše lekovima protiv bolova. Kod drugih, bol izaziva mnogo veću zabrinutost, jer ga shvataju kao obeležje stanja svog organizma ili zdravlja. Iako je osnova bola biološka, fizička osetljivost kod različitih osoba nije ista i zavisi od grupne pripadnosti (socijalne, klasne, polne, etničke) bolesnika. Više brine, na primer, bol u stomaku od bola u rukama ili nogama, a ozbiljnijim upozorenjem se smatra i simptom koji se prvi put javlja. U našoj sredini  samo je deci dozvoljeno u svim situacijama da potpuno slobodno izraze bol ili strah, dok ostale kategorije stanovništva podležu značajnim ograničenjima. Stare osobe i žene slobodnije su da  jadikuju od odraslih muškaraca kojima su takve reakcije možda dopuštene samo u bolnici. Ako se ne radi o ozbiljnom stanju oni se onda smatraju kukavicama. Među lekarima i zaposlenima u zdravstvu uvreženo mišljenje da su obrazovaniji pacijenti „teži” ne samo zato što slobodnije izražavaju bol, već i zato što zahtevaju opširnije objašnjenje bolesti.

Pod bolešću se nekad podrazumevaju samo fizičke manifestacije koje ograničavaju društveni život i smanjuju kontakte sa drugim ljudima. Tegobe bez „padanja u krevet“ ili „obaranja s nogu“, iako se uočavaju kao zdravstveni problem obično se ne doživljavaju kao bolest.  Kijavica ili nazeb za neke osobe su samo uobičajene zimske nevolje, dok drugima oni predstavljaju ozbiljnu bolest jer ih sprečavaju da rade, da izlaze iz kuće ili da se druže. Primer je narodna poslovica: “Što za nekog zdravlje, za drugoga bolest”.

„Pravim“ ili „velikim bolestima“  smatraju se samo bolesti vezane za probleme unutrašnjih organa,  one „manje vidljive“, ili one koje se ređe javljaju. Takve su „prave” bolesti pre svega one koje zahtevaju posebne intervencije, operacije, kao i one koje su neizlečive. Sve takve bolesti izazivaju veći strah  od onih bolesti za koje se iz iskustva zna da su prolazne i obično ne dovode do trajnih posledica. Ljudi se najviše plaše raka za koji kažu da je najstrašnija bolest. S njom, kao i sa mukama bola i fizičkog propadanja čoveka skoro su se svi u svojoj okolini susreli.  Kod  običnog sveta veliki strah ne izazivaju bolesti srca i krvotoka, iako je od njih u našoj zemlji najveća smrtnost.  I pored toga što osobe navode štetnost pušenja ili prekomernog konzumiranja alkohola po zdravlje, konkretni uzrok svoje ili bolesti neke bliske osobe  često pre „vide“ u stresu ili „otrovima“ u hrani i vazduhu, nego u tome što je neko strastveni pušač.   Tek poneki ljudi kod nas smatraju da je SIDA (ili AIDS)  strašna bolest zato što većina  smatra da su mali izgledi da je dobiju. Verovatno i zato što je još  uvek mali broj onih koji znaju nekoga iz svoje okoline koji je od nje bolovao.

Za razliku od modela naučne medicine obični ljudi društvo u celini smatraju etiološkim faktorom. Često se kao uzrok nekih težih bolesti (rak, infarkt) navode veliki ekonomski, socijalni i politički problemi i napetosti u našoj zemlji. Uzrok bolesti može biti i greška trećeg lica. Govoreći o SIDI neki ljudi  smatraju da je „najjezivije što je mogu dobiti transfuzijom krvi”. Medicinska sredina – bolnice – odnosno prostor koji je prvenstveno namenjen lečenju, tako se doživljava kao izazivač bolesti.  Po shvatanju nekih osoba bolest može nastati i kao posledica crne magije, sudbine ili kazne Božije za neki greh.

Masovni mediji doprinose  oblikovanju laičkog modela bolesti. Štampa, radio i TV vole medicinu, zdravlje i bolest. Izgleda kao da mediji vole da plaše,  bilo da se radi o reklamnim porukama ili o „stručnim“  emisijama u kojima se izlažu, komentarišu, preporučuju i analiziraju mnoge bolesti i terapijske procedure. Tako pacijenti ne samo da na „popularan način“ stiču saznanja iz naučne medicine, alternativnih i komplementarnih pravaca lečenja, već u velikoj meri oživljavaju i „drevna, narodna, i proverena saznanja o amajlijama protiv uroka, promaje, zle sile i raznih načina veštičarenja kao uzroka bolesti ili uticaja položaja nebeskih tela na njenu pojavu.“

Mi prihvatamo savremenu biomedicinsku teoriju i praksu zasnovanu na dokazima. Međutim,  zbog toga što se zdravlje ne može definisati samo biološkim izrazima već je ono i izraz psiholoških i socijalnih  faktora, smatramo da su mnogi postupci koji su se do sada smatrali nevažnim zapravo veoma važni kako za zdravstveno stanje pojedinaca tako i celog stanovništva. 

Naše iskustvo ukazuje da osobe svih uzrasta doživljavaju stanje stradanja i patnje, psihološku potresenost koja umanjuje osećanje dobrobiti onda kada bolest poremeti životni stil, navike, interesovanja i aktivnosti. Osobe koje su hronično obolele psihološki proživljavaju strahove u vezi sa svojim telom, gubitkom ljubavi i gubitkom bliskih, boje se bola, neodobravanja, nerazumevanja i nelagodnosti. Nepredvidivi bolni doživljaji uzrok su osećanja gubitka kontrole, narušavanja postojećih socijanih odnosa, izolacije i obeleženosti.  Od velikog je značaja pouzdana procena psihološkog stresa i blagovremeno pružanje psihosocijalne podrške. Na čoveku je da uz pomoć podrške proceni zahteve novih okolnosti i unapredi svoje sposobnosti sučeljavanja sa problemima radi njihovog prevazilaženja. Psihosocijalna  podrška i pomoć u različitim fazama bolesti, pa i onim najodmaklijim, može da doprinese očuvanju kvaliteta života i povišenju ljudskog dostojanstva.