Većina osoba u životu iskusi  bolest koju mogu da prate osećanja bola, slabosti, patnje i nemoći. Izbijanje bolesti narušava ljudsku predstavu o dugovečnosti, nepovredivosti, snazi i moći. Bolest je istovremeno pretnja i izazov ali se može doživljavati kao kazna. Načini na koji se svaka osoba brani od pretnje, gubitka i izazova koji prete da naruše psihološku ravnotežu individue nazivaju se psihološki mehanizmi odbrane. Smatra se da oni mogu da budu efikasni ili neefikasni. 

Uspešni mehanizmi odbrane počivaju na čovekovoj psihološkoj rezilijenci (otpornosti) koju čine  uvid (navika da se postavljaju teška pitanja i daju iskreni odgovori), nezavisnost (povlačenje jasne granice između sebe i drugih ljudi), odnosi (bliske veze sa drugim ljudima koje ispunjavaju čoveka), inicijativa (preuzimanje odgovornosti za probleme), kretivnost (uvođenje reda, lepote i svrhe u haos problematičnog iskustva), humor (sposobnost nalaženja komičnog u tragičnom) i moralnost (savest koja proširuje želju za dobrim ličnim životom na celo čovečanstvo).

Neuspešne odbrane (ali ne uvek) su bes, agresivnost, optuživanje i samoptuživanje, bežanje i izbegavanje suočavanja sa problemom, regresija (odnosno povratak na ranije faze u kojima se neko osećao sigurno), poricanje i negacija.

Većinu fizičkih bolesti, posebno onih najtežih, prati i slom psiholoških odbrambenih mehanizama što dovodi do pojave različitih psiholoških problema odnosno simptoma. Najčešće su to:

Depresivnost  čiji  somatski (telesni)  simptomi mogu da se ispoljavaju preko poremećaja u spavanju, anoreksije, povlačenja libida. Kognitivni  simptomi depresije mogu da budu pesimizam, osećanje krivice,  gubitak samopoštovanja,  teškoće koncentracije i  usporenost mišljenja. Ponašajni (bihejvioralni)  simptomi mogu se ispoljavati kroz  smanjenje aktivnosti,  društvenu (socijalnu) izolaciju i usporenost pokreta i govora.

Anksioznost  čiji somatski (telesni)  simptomi mogu da se ispoljavaju preko tahikardije,  nepravilnog plitkog i isprekidanog disanja,  bolova u grudima,  pospanosti, glavobolje, drhtanja ruku i tela (tremor),  plitkog i lakog sna sa čestim buđenjem, gubitka seksualne želje i znojenja.  Kognitivni  simptomi mogu da budu iracionalni strahovi,  konstantna zabrinutost,  slaba koncentracija i  preosetljivost na čulne senzacije.  Ponašajni (bihejvioralni)  simptomi mogu se ispoljavati kroz izbegavanje situacija koje izazivaju strah i napade panike. 

Opsesivni poremećaji manifestuju se kroz  opsesivno ponašanje koje odlikuje prisila da se ponavljaju neke radnje na stereotipan način  i opsesivne misli odnosno stalno prisutne stereotipne misli neprijatnog sadržaja.

Samoubistvo je takođe ozbiljan problem i kod fizički bolesnih osoba. Visoki rizik od samoubistva postoji kod  pojave prvih simptoma bolesti, gubitka voljene osobe,  straha od fizičkih simptoma bolesti,  straha od dugotrajne zavisnosti od drugih osoba, pojačanja želje za smrću,  bespomoćnosti i  osećanja usamljenosti i izolacije. Rizik od samoubistva se značajno povećava kad se bolest ponovo javi (recidiv bolesti), kada istovremeno postoje afektivni i kognitivni poremećaji, kada nedostaje podrška drugih osoba, kada postoji istorija psihijatrijskih oboljenja i kada je osoba ranije pokušavala da se ubije. 

Psihološke i emocionalne reakcije  mogu da budu negativne i pozitivne. 

Obolela osoba i porodica mogu da negativno i burno reaguju  na dijagnozu, može se javiti strah od bolesti i infekcije, strah od odbacivanja,  strah od bola i obeleženosti (stigmatizacije), dolazi do promena u  porodičnoj strukturi, česta je  izolacija i samoizolacija, izmišljanje društveno prihvatljive dijagnoze, bolest i dijagnoza postaje porodična tajna koja se krije od suseda, ali često i od obolele osobe. 

U svakoj fazi bolesti, počevši od sprovođenja dijagnostičkih procedura (rendgen, ultrazvuk, kompjuterska tomografija, magnetna rezonanca, biopsija i dr.), preko pacijentovog saznanja od čega boluje, lečenja (operacija, spoljašnja i unutrašnja radioterapija, hemoterapija, hormonska terapija) i adjuvantne terapije (oblik sistematskog dotatnog lečenja posle lokalnog - najčešće posle hirurške operacije, čiji je cilj da iskoreni mikrometastatska žarišta bolesti), do lečenja uznapredovale bolesti i nepovoljnih delovanja invazivnih potupaka i povratka bolesti (recidiva) postoje konstantni  izvori potresenosti, odnosno psihološkog distresa.

Pometenost nastaje kao posledica nepravilnog funkcionisanja mozga obolele osobe. Osobe koje pate od konfuzije imaju problema sa sećanjem, održavanjem pažnje, govorom, mišljenjem i razumevanjem onoga što se dešava okolo njih. Ponekad imaju smetnje u uvreženim navikama i načinu spavanja. Pacijenti su često uznemireni svojom pometenošću, osećanjima da ne mogu da kontrolišu život i u opasnosti su da izgube osećanje dostojanstva i samopoštovanja. Konfuzija podjednako uznemirava članove porodice koji mogu da imaju osećanja gubitka svog člana i pre nego što je ta osoba preminula.

Koje vrste pometenosti (konfuzije)postoje?

Demencija – Postepeno pogoršanje u funkcionisanju mozga tokom meseci ili godina koje vremenom  polako napreduje.  Staračka demencija i Alchajmerova bolest su najčešći oblici demencije. Osobe koje imaju demenciju mogu da upadnu u delirijum upravo zbog toga što već imaju problema sa funkcionisanjem mozga.

Delirijum – je iznenadna promena u načinu funkcionisanja mozga. U roku od nekoliko časova ili dana obolela osoba može početi da ispoljava smetnje i smanjenje u pamćenju, poremećaj sna, dezorijentaciju, umanjenu pažnju i promene u opažanju, na primer vidi stvari koje drugi ljudi ne vide (halucinacije). Ličnost se može povlačiti od sveta i postati letargična ili može da bude uznemirena, agitirana ili se nalazati negde između ta dva stanja. Delirijum se obično javlja zbog trenutnih problema kao što je infekcija, operacija ili usled promene terapije lekovima. Obično je delirijum privremen i može da potraje nekoliko sati, dana pa čak i duže kod nekih osoba. U većini slučajeva delirijum se danas može uspešno da leči. Ipak, kada su ljudi blizu kraja života, povratak u normalno funkcionisanja mozga  možda neće biti moguće.

Koji su uzroci delirijuma?
Teške  bolesti utiču na celo telo, a posebno na mozak. Mozak pokušava da prevlada različite negativne aspekte bolesti ali u jednom trenutku više nije u stanju da izađe na kraj sa pretnjama. Kod uznapredovale bolesti postoji takođe mnogo faktora koji dovode do pojave delirijuma. Na samom kraju života delirijum se veoma često javlja.

Koji su znaci delirijuma?
Teškoće zaspivanja - najčešći prvi znak delirijuma su teškoće u spavanju. Prate ih uznemirujući, živopisni snovi koji obolela osoba opisuje kao čudne ali i kao stvarne. Povećanje pometenosti tokom noći  - ponekad su neke osobe pospane tokom dana, dok su noću uznemirene i smetene. One kao da su zamenile noć za dan, a tokom noći su pometenije nego tokom dana, kada može i da ne bude vidljivih problema.

Osećanje ugroženosti  - može se očekivati da se pometeni pacijenti osećaju ugroženijim od drugih osoba ili zbog nekih promena u njihovom okruženju. Može se dogoditi da više nemaju poverenja u porodicu, prijatelje, ljude koji ih leče, a  da ih osobe koje im daju lekove truju. Na neki način obolele osobe postaju paranoidne. U ovom slučaju paranoja je jedini način na koje te osobe mogu da same sebe zaštite. Ako se stvari u spoljašnjem svetu više ne mogu razdvojiti sigurnije je da se sve što iz njega dolaze smatra pretećim. 

Neumesni i uvredljivi komentari - pometene osobe, posebno one paranoidne, mogu nešto da kažu što će povrediti članove porodice. Mogu optužiti svoje najbliže da im kradu novac, da ih mrze ili da ih čine nesrećnim. Ovakvo ponašanje je zajedničko svim pometenim osobama u celom svetu, bez obzira gde žive, koga su obrazovanja ili vere. Izgleda da je to osnovna reakcija mozga na problem. Uvek bi trebalo da članovi porodice znaju da osobe koje pate od delirijuma ne mogu da kontrolišu svoje emocije i da njihovo mišljenje nije racionalno. U stanju izražene panike reći će nešto neumesno ili uraditi neke obično neprihvatljive stvari.

Gubitak pamćenja - u delirijumu je funkcija pamćenja veoma slaba. Smanjenje sposobnosti održavanja pažnje - pometene osobe imaju velikih teškoća u održavanju pažnje i koncentrisanosti.
 
luzije i halucinacije - ljudi u stanju pometenosti pogrešno razumeju i opažaju stvari oko njih. Za okačeni kaput na vešalici misliće da je neka osoba, za deo odeće na podu misliće da je mačka, lasica, pas ili neka druga mala životinje. Ovakvi fenomeni nazivaju se iluzijama. Kada konfuzne osobe vide ljude ili predmete oko sebe koje drugi ne vide kažemo da imaju halucinacije. Osim vidnih, halucinacije mogu biti, taktilne (imaju utisak da ih neko dodiruje), mirisne, slušne (čuju glasove i razgovaraju sa umrlim ljudima).

Videti da su ljudi pometeni, nesaradljivi i agresivni je nešto što može da nas uznemiri. Opšti savet je da pokušate da koliko možete budete smireni. Kada se obraćate osobi u takvom stanju, govorite joj lagano i smireno.  Pokušajte da je podsetite ko je i gde se nalazi. Izbegavajte da joj protivurečite. Uverite se da koristi naočare, slušni aparat i druga pomagala. Pokušajte da smanjite što je više moguće broj obaveza ili zadataka koji bi mogli da dovedu do toga da se oseća osujećeno. Pokušajte da joj na prihvatljiv i nenametljiv način pomognete oko teških ili složenijih zadataka. Neka svetlo u sobi bude jarko koliko je normalno, ni prejako ni premalo, bez senki. Stavite negde na videlo kalendar i sat. Ponekad je korisno ograničiti brojljudi koje sa bolesnom osobom dolaze u neposredni kontakt.

Šta je konstipacija?
Konstipacija (ili zatvor) je stanje u kome se stolica sporo kreće kroz crevni trakt zato što su crevni pokreti slabiji nego što je to normalno. Suva i tvrda stolica može da oteža pražnjenje creva koje može da bude i veoma bolno. Zatvor može negativno da utiče na kvalitet života obolele osobe.

Kada bi trebalo da odmah obavestite izabranog lekara i pitate za savet (ili tim za kućno lečenje ili hitnu medicinsku pomoć)?
Kada tokom najmanje tri dana nema pokreta creva. Kada je bio neuobičajeni broj pražnjenja creva u toku jednog dana. Kada ste u stolici, mokraći ili u predelu analnog otvora zapazi krv. Kada se jave uporni grčevi ili povraćanje. Kada se pojavi novi ili rastući bol u trbuhu. Kada se pojavi nadimanje ili otečenost.

• Dehidratacija

Šta je dehidratacija?
Dehidratacija je stanje koje je posledica povećanog gubitka tečnosti iz tela. Proliv i povraćanje su dva najčešća uzroka dehidratacije.  Neki lekovi isto tako mogu da smanje telesnu tečnost tako što povećavaju količinu mokraće i njeno izbacivanje. Ti lekovi se nazivaju diuretici. Kada su  osobe u odmakloj fazi teške bolesti uobičajeno  je da piju sve manje i manje vode. Tada bi im, smatra se, pomogli manji a češći gutljaji vode ili mali komadi mrvljenog leda bez obzira da li osećaju žeđ.

Kako negovati usne i usta?
Neke osobe mogu same da peru zube i ispiraju usta ali ako to nisu u stanju postoje mogućnosti  koje će biti svrsishodnije od četkice i paste za zube. Postoje posebni meki štapići za zube (slični su štapićima za bebe samo što umesto vate imaju male sunđere) koji se mogu nakvasiti vodom i koristiti za održavanje higijene usta.  Suve usne se mogu vlažiti grožđanom mašću ili vazelinom.

Šta je iscrpljenost?
Iscrpljenost je osećanje izuzetnog umora ili potpunog manjka energije. Svako je ponekad iskusio iscrpljenost kada se nedovoljno odmorio, slabo spavao ili jeo. Ovakva iscrpljenost ne traje dugo. Iscrpljenost usled ozbiljne bolesti je sasvim drugačija. Tada i najobičnije aktivnosti poput oblačenja, kuvanja ili kupanja mogu da budu iscrpljujuće.

Koji su uzroci iscrpljenosti?
Iscrpljenost najčešće prouzrokuje kombinacija  fizičkog i emocionalnog tereta uznapredovale bolesti. Opterećnost u sebi može da uključi bol, slab san, briga, depresija, sporedni efekti lečenja i komplikacije koje prate bolest poput infekcija ili slabokrvnosti (anemije).

• Slab apetit i gubitak težine

Šta je anoreksija  (slab apetit)?
Slab apetit je osećanje da niste gladni. Anoreksija je medicinski izraz koji se koristi za opisivanje potpunog pomanjkanja apetita i interesa za hranu. osobe koje pate od anoreksije nemaju satima ili danima želju za jelom. Anoreksija kod teško obolelih osoba nije isto što i poremećaj ishrane koji je poznat pod imenom anoreksija nervoza (anorexia nervosa).

Šta je kaheksija (gubitak težine)?
Gubitak težine kod ozbiljno obolelih sasvim se razlikuje od gubitka težine kod zdravih ljudi. Bolesne osobe ne gube težinu zato što ne jedu dovoljno već zbog toga što telo ne može da iskoristi hranu. Kaheksija  je medicinski izraz koji se koristi za opisivanje gubitka težine i mišićne mase koje se dešava usled nesposobnosti tela da iskoristi hranljive sastojke iz hrane.

Koji su uzroci anoreksije i kaheksije?
Tačni uzroci nisu potpuno poznati ali su uključeni faktori koji se odnose na samu bolest, imunološki sistem i izmenjene hemijske reakcije u organizmu. Postoje dva najvažnija  razloga: nemogućnost da se proguta ili svari hrana

Šta su mučnina i povraćanje?
Mučnina je bolesno ili neprijatno osećanje u predelu stomaka ili u predelu grla koje je praćeno potrebom za povraćanjem.  Povraćanje je snažno grčenje  stomačnih mišića koje prisiljava stomačni sadržaj da se izbaci na usta. Mučnina i povraćanje se obično povezuju mada mnoge osobe smatraju da ih mučnina više uznemirava nego samo povraćanje. 

Koji su uzroci mučnine i povraćanja?
Doživljaj mučnine je složen i mogu je izazvati  različiti uzročnici: bolest, lekovi, medicinski postupci, konstipacija (zatvor), hrana ali i osećanje anksioznosti – strepnje.

• Bol i postupci za smanjenje bola

Šta je bol?
To je neprijatni doživllaj koji se pojavljuje zbog povrede tela. Različiti uzroci mogu da dovedu do pojave bola kao što su povrede, artritis ali i teške bolesti kao što je rak. Svaki čovek drugačije doživljava bol.  Ona se može da pojavi kod većine teških bolesti. Pomoću bola telo nas obaveštava da neki problem postoji. U najvećem delu bol može da se kontroliše.

Koji su uzroci bola?
Bol se prouzrokuje kada nervne ćelije pomoću receptora za bol prenesu poruku prema mozgu da nešto razara organizam.

Iz kojih sve delova tela bol može da potiče?
To zavisi od toga da li je uzrok bola u kostima, mišićima, vezivnom tkivu, organima ili nervima.

Šta protiv bola može da se učini i zašto?
U nekim kulturama, pa i našoj, neki ljudi smatraju  kako bol mora ćutke i hrabro da se podnosi. Medicinski posmatrano za tako nešto nema nikakvih razloga. Naprotiv, kad nekoga nešto zaboli trebalo bi što pre uzeti lekove protiv bola i prilagoditi ih nečijem zdravstvenom stanju. Ako se bol ne leči mogu se pojaviti teškoće u odnosima sa porodicom i prijateljima, može doći do nemogućnosti činjenja stvari koje su prijatne, mogu se javiti smetnje u spavanju i apetitu ali se može javiti i depresija.

Kako vi možete da doprinesete smanjenju bola?
Lečenje bola se može posmatrati i kao preuzimanje kontrole i vraćanje na  zadovoljavajući kvalitet života. Srećom, za lečenje bola  lekari danas imaju različite mogućnosti da iznađu način lečenja koji će odgovarati baš nekoj osobi.  Vi možete pomoći i lekarima i sebi tako što ćete redovno uzimati lek u propisanim intervalima, nećete preskakati vreme uzimanja leka, zapisivati kako na vas lek deluje i tako što nikada nećete na svoju ruku uzimati druge lekove protiv bolova. 

Da li je potrebno da se nešto zna o novom leku koji se koristi?
Naravno. Bilo bi dobro da se obavezno nešto nauči o korišćenju novog leka. Stoga uvek zapitajte lekara kako se propisani lek uzima, koliko često i koliko dugo. Posle koliko vremena  se oseća dejstvo? Ako se bol ne smanjuje da li sme da se uzme veća doza? Kolika je tačno ta doza? Šta će se desiti ako se lek ne uzme na vreme? Uzima li se pre ili posle jela, pića? Da li se sme piti alkohol, voziti, raditi sa mašinama posle uzimanja leka protiv bolova? Da li lek ima propratno neželjeno dejstvo i da li se to može sprečiti? Da li se lek sme upotrebljavati dok se uzimaju drugi lekovi, itd. 

PREPORUKA: O bolu može najbolje da sudi onaj koji ga trpi. Najvažnije je da porodica, prijatelji i radnici u zdravstvu veruju osobi koja trpi bol. Lečenje bola neće biti uspešno ukoliko se osobi koju nešto boli ne veruje. BOL JE ONO ŠTO OSOBA KAŽE DA JE BOLI.

Koji se lekovi obično koriste za smanjenje bola?
To su najčešće lekovi na bazi  acetaminofena, ne-steroidni anti-zapaljenski lekovi, opioidi, antikonvulzivi, antidepresivi i steroidi.

Kada se propisuju opioidi?
Kada je bol umeren ili jak. Oni se još negde nazivaju i narkotici ali ih ne treba brkati sa drogama i supstancama koje se nezakonito koriste. Kod nas se izdaju  isključivo na recept. U opioide obično spadaju kodein, morfin, oksikodon, fentanil, hidromorfin i metadon. Opioidi su veoma efikasni u smanjenju bola. Njihovo davanje počinje sa malim dozama koje se postepeno mogu da povećavaju. Taj postupak se naziva titracija. Opioidi se mogu kombinovati sa drugim lekovima protiv bolova (analgeticima).

Koji su mogući neželjeni efekti kod upotrebe opioida?
Onda kada se primenjuju pod nadzorom lekara opiodi su veoma pozdani. Međutim mogu se pojaviti i neželjeni efekti kao što je konstipacija, pospanost, ošamućenost, mučnina (javlja se kod jedne trećine pacijenata na početku korišćenja opioida),  pometenost (konfuzija) i uticaj na disanje (usporenost).

Koje su predrasude oko korišćenja opioida najčešće?
Predrasude su brojne ali one se najčešće odnose na pitanja pojave straha zavisnosti od opioida, straha da neće delovati kad stvarno zatrebaju, da će se njihovim korišćenjem ubrzati bolest, da će lekovi poremetiti obavljanje svakodnevnih aktivnosti itd. Zapamtite da su takva mišljenja predrasude koje se zasnivaju na neznanju i strahu i da kao takve mogu značajno sniziti  kvalitet nečijeg života.

Da li postoje  drugi načini lečenja bola?
Drugi načini lečenja bola su zračenje (smanjenje mase tumora dovodi do smanjenja bola), blokada nerva (bolna poruka ne dopire do mozga), spinalna analgezija (direktna primena analgetika na epiduralnu ili međupršljensku regiju u kičmenom kanalu).

• Teškoće sa disanjem

Šta je to plitko disanje?
Medicinski izraz koji se odnosi na plitkost disanja je dispneja. Definiše se kao neprijatna svesnost o disanju. Osobe koje plitko dišu osećaju da ne mogu da udahnu dovoljno vazduha. Disanje može da bude ubrzano ili usporeno nego obično, može biti teško ili bolno. Jedini način da pouzdano saznamo da li neko ima problema sa disanjem jeste da tu osobu pitamo.

Koji su uzroci teškoća pri disanju?
Respiratorni sistem našeg tela kontroliše disanje pri čemu pomoću pluća kiseonik (O2) iz vazduha prelazi u crvena krva zrnca u krvotoku iz kojih se izbacuje ugljen dioksid (CO2).  Skoro je svako iskusio teškoće pri disanju bilo dok se peo stepenicama, dok je pričao, jeo ili se odmarao. Uzročnici teškoća pri disanju su brojni. To može da bude opšta slabost, blokada, problemi sa plućima ili problemi sa srcem, usled malog broja crvenih krvnih zrnaca (anemija) ili zbog anksioznosti.

Šta možete da vi učinite u vezi teškoća pri disanju?
Možete da planirate unapred (uzmite lek pre obavljanja nekih aktivnosti koje mogu dovesti do teškoća sa disanjem), pokušajte da smanjite anksioznost i stres (uspravite se dok sedite, otvorite prozor), ograničite aktivnosti, uzmite lek, namažite usne, ne pušite.