Hronične bolesti su oboljenja  koja imaju jednu ili više od sledećih karakteristika: dugotrajna su ili stalna, za njima ostaje izvesna onesposobljenost i hendikepiranost, uzroci, tok i lečenje su neodređeni, degenerativne su, zahtevaju posebnu obuku pacijenta radi rehabilitacije i zahtevaju dug period kontrole i praćenja

Primeri hroničnih bolesti su astma, alergije, artritis, kardiovaskularna oboljenja, rak, dijabetes, bubrežna oboljenja, ciroza jetre, mentalne bolesti, multipla skleroza i druge. Hronične bolesti mogu da budu relativno blage i mogu da se lekovima drže pod kontrolom ali mogu da budu teške, degenerativne i smrtonosne.

U razvijenim državama sveta vodeći uzroci smrti su hronične bolesti koje se postepeno razvijaju u zavisnosti od okolinskih, genetskih i socijalnih faktora. Hronične bolesti su pokazatelj društveno-ekonomske razvijenosti zemlje i ukazuju na globalno neravnomerno raspoređeno zdravlje i bogatstvo. Ljudi koje žive u siromašnim zemljama imaju kraći očekivani životni vek, češće umiru od akutnih, parazitskih bolesti, infekcija i drugih bolesti koje su povezane sa siromaštvom. Porast broja hroničnih oboljenja povisio je ulogu porodice u pružanju zbrinjavanja bolesnih ili hendikepiranih članova.  

Dijagnostikovanje hronične bolesti može da proizvede jak psihološki distres kod pacijenta i porodice. U zavisnosti od prirode i težine slike bolesti  život sa hroničnom bolešću je prepun izazova pri čemu se  ističe da osobe koje su hronično obolele psihološki proživljavaju strahove u vezi svog tela, gubitka ljubavi, gubitka drugih, boje se neodobravanja, bola i nelagodnosti.

Nepredvidivi  bolni doživljaji često su uzrok osećanja gubitka kontrole. Hronični bol može da ugrozi socijalne odnose i da vodi u izolaciju, da izazove promene u načinu života i aktivnostima, dovede do manjka saosećanja (empatije) i podrške porodice i prijatelja. Sama bolest može da bude uzrok problema u međuljudskim odnosima, problema socijalne obeleženosti (stigmatizacija), toleranciji drugih prema bolesti, stanju potpune zavisnosti od drugih ili predstavlja pretnju zavisnosti od drugih.

Neki autori iskazuju sumnju u hipotezu postepenog prihvatanja bolesti kroz faze. Roditelji mogu da osećaju neprekidnu tugu koja se ne ispoljava kroz faze šoka, besa i krivice. Drugi neodređeno dugo poriču dijagnozu i mada se poricanje shvata kao loša prilagođenost na bolest, neka istraživanja pokazuju kako poricanje bolesti može da dovede do blagotvornih ishoda pa i da smanji psihološki distres tako što će obolela osoba nastaviti da učestvuje u važnim društvenim ulogama i aktivnostima.