Rak 
 Smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi.Na kraju, na pravom i konačnom kraju, sve je ipak dobro i sve se rešava harmonično. |
| Rak |
|
|
|
Uprkos napretku bio-medicinskih tehnologija u ranom otkrivanju i lečenju raka, kao i značajnom povećanju broja osoba koje su preživele neko onkološko oboljenje, saznanje da se boluje od raka i danas se doživljava ako ne kao smrtna presuda, onda kao ozbiljna pretnja koja može negativno da utiče na kvalitet života obolele osobe i porodice. Neke vrste raka mogu se uspešno lečiti, ali druge vrste mogu veoma brzo da dovedu do fatalnog ishoda i to u periodu od nekoliko nedelja ili meseci. Borba sa rakom i njegovo lečenje puno je izazova kako za obolelog tako i za porodicu. Različite vrste lečenja znaju da traju mesecima, pa i godinama. Sve takve vrste lečenja ostavljaju trajne posledice na organizam, a često se zbog nekih bolesti neprimerenih pokušaja lečenja, kvalitet života pacijenta i porodice bespotrebno snižava. Većina obolelih može se dobro prilagoditi na bolest, iako preko 60 % obolelih kaže da osećaju potrebu za psihološkom pomoći, a 30 % smatra da ne mogu dobro da prevladaju teškoće sa kojima se suočavaju i da im je neophodna stručna pomoć. Sadržaj teme
Rak nije jedna bolest sa jednim uzrokom, jednom vrstom lečenja i jednom vrstom simptoma. Opisano je preko 200 vrsta raka, a svaki ima svoj naziv i način lečenja. Telesni organi i tkiva tela sačinjeni su od sitnih gradivnih elemenata koje nazivamo ćelije. Rak je ćelijska bolest. Mada ćelije u različitim delovima tela mogu da izgledaju i funkcionišu drugačije, većina njih se regeneriše i reprodukuje na sličan način. Ukoliko se iz nekog razloga proces njihove regeneracije i reprodukcije otrgne kontroli ćelije će nastaviti da se dele stvarajući tvrdu oteklinu koja se zove tumor. Kakvi tumori mogu da budu? Tumori mogu da budu dobroćudni (benigni) ili zloćudni (maligni). Kod dobroćudnih tumora ćelije se ne šire (metastaziraju) ka drugim delovima tela, odnosno nisu kancerske. Ukoliko nastave da rastu na mestu nastanka, problem može da se javi usled pritiska na susedne organe. Sasvim se nešto drugo dešava kod zloćudnih tumora. Maligni tumori se sastoje od ćelija raka koje imaju sposobnost da se šire izvan mesta nastanka što može da dovede do uništavanja drugih tkiva. Ponekad se ćelije odvajaju od izvornog (primarnog) raka i šire po organizmu preko krvotoka ili limfnog sistema. Kada takve ćelije stignu do novog mesta, one nastavljaju da se dele i stvaraju novi tumor koji se naziva sekundarnim tumorom ili metastazom. Rak, psihološka patnja i potresenost (psihološki distres) Svaka faza bolesti, počevši od sprovođenja dijagnostičkih procedura (rendgen, ultrazvuk, kompjuterska tomografija, magnetna rezonanca, biopsija), preko pacijentovog saznanja od čega boluje, lečenja (operacija, spoljašnja i unutrašnja radioterapija, hemoterapija, hormonska terapija) i adjuvantne terapije (dodatno lečenje posle operacije), do lečenja uznapredovale bolesti i nepovoljnih delovanja invazivnih potupaka i povratka bolesti (recidiva), konstantni su izvori psihološkog distresa. Etimologija izraza distres, prema rečniku Mirijam Vebster, potiče iz latinske reči districtus sa značenjem strogost, ozbiljnost, oklevanje, velika zauzetost i nespokojnost. U engleskom jeziku izraz distres ima više značenja. Neka od značenja odnose se na bol ili patnju koju prouzrokuje telo ili duša. Distresom se označava i telesna tegoba (respiratorni, gastritični i abdominalni distres u medicini), bolna situacija, nesreća, opasnost ili očajnička potreba. Sinonimi izraza distres u engleskom i srpskom jeziku su reči patnja, muka, stradanje, trpljenje i potresenost. U savremenoj psiho-onkološkoj literaturi izraz psihološki distres se definiše na sledeći način: „Distres je multifaktorski neprijatni emocionalni doživljaj (kognitivni, ponašajni, emocionalni) psihološke, socijalne i/ili duhovne prirode koji može da naruši sposobnost da se izborimo sa rakom, njegovim telesnim simptomima i njegovim tretmanom. Distres se proteže u kontinuumu koji ide od uobičajenih osećanja ranjivosti, tuge i strahova ka problemima koji mogu da nas onesposobe, kao što je depresija, anksioznost, panika, društvena izolacija i egzistencijalne i duhovne krize". Izraz psihološki distres, prema ovom shvatanju, ima prednosti u odnosu na izraze psihijatrijski ili emocionalni problemi zato što je prihvatljiviji, manje stigmatizujući i uznemirujući, a osim toga smatra se da zvuči "normalnije." Većina ljudi koji su neposredno iskusili snažne i uznemirujuće događaje ne moraju da ih nazovu stručnim imenima kako bi ih njihovi sagovornici razumeli. Ponekad, umesto reči stres, ljudi kod nas omaškom kažu „stref“ što se dobro razume pošto se zna da ljude neki događaj može iznenada da „strefi“, to jest da ih pogodi i izloži neočekivanoj patnji i stradanju. Emocionalne doživljaje u takvim situacijama ljudi opisuju rečima „prekinuo sam se“, „odsekao“, „presekao“, „izgubio tlo pod nogama“, „potresao“, „podatresao“, itd. Svi ti izrazi dobro izražavaju njihov subjektivni doživljaj. Ko su osobe sa rizikom za povišeni distres? Pacijenti sa rizikom za povišeni distres su osobe koje su ranije imale psihijatrijska oboljenja ili bolesti zavisnosti, depresiju, pokušaj samoubistva, smetnje u kognitivnom funkcionisanju i smetnje u komunikaciji. Pod takvim rizikom su mlađi pacijenti koje imaju izražene smetnje koje prate osnovnu bolest, socijalne probleme, sukobe sa onima koji ih zbrinjavaju (porodica, radnici u zdravstvu), neodgovarajuću socijalnu podršku, koji žive sami, imaju finansijskih teškoća, ograničen pristup sistemu zdravstvene zaštite, imaju malu ili od njih zavisnu decu, a posebno žene.
Da li su obolele osobe zadovoljne lečenjem i odnosom profesionalaca prema njima? Tokom celokupnog procesa lečenja pacijenti iskazuju nezadovoljstvo obimom i vrstom informacija o dijagnozi i prognozi, lečenju, zdravlju i bolesti. Zdravstveni radnici nisu u stanju da sa pacijentima razgovaraju jasno i razumljivo, a takva komunikacija bez efekta za pacijente je stresna. Za pacijente je stresno što sadašnji zdravstveni sistem ne pruža psihosocijalnu podršku kao integralni deo lečenja i zbrinjavanja, što ne postoji dovoljna svest upotrebe postojećih resursa koji bi mogli da unaprede psihosocijalne aspekte zdravlja i bolesti, što se ne prepoznaju i ne pokušavaju da leče depresija i drugi pokazatelji psihološkog distresa i duhovnih problema. Kako težina bolesti ugrožava? Pod povišenim rizikom za distres su pacijenti koji imaju izražene smetnje koje prate osnovnu bolest. Različite vrste raka (lokalizacija, uznapredovalost bolesti i dr.) imaju i različito tešku sliku bolesti. Šta sve, osim osnovne bolesti, ugrožava obolele? Onkološki pacijenati pate od visokog stepena iscrpljenosti i zamora (49% pacijenata), bola (26%), anksioznosti (24%) i depresije (24%) koji mogu biti udruženi sa izraženim finansijskim problemima. Depresija kao izraz ekonomskog i socijalnog opterećenja je možda najviši faktor rizika za samoubistvo koja skoro trostruko može da umanji sposobnost osobe u prevladavanju teškoća, njene borbe sa bolešću i ozbiljno ugrozi lečenje. Šta može da pomogne? Podrška porodice i prijatelja ima centralno mesto u pomoći obolelim osobama u borbi sa bolešću. Iako danas ne postoji jedinstvena definicija izraza „socijalna podrška” istraživanja su otkrila njegovu višestruku dimenzionalnost. Između pojedinaca, porodice, prijatelja i društvene zajednice postoje složeni strukturalni i funkcionalni odnosi koji ukazuju na „socijalnu mrežu” neke osobe. Opseg i dubina međusobnih odnosa zajedno daju stepen nečije „socijalne integracije”, a socijalna mreža pruža različite vrste podrške osobi koja je pod distresom: emocionalnu, informativnu i sredstvenu (instrumentalnu). Emocionalna podrška uključuje verbalnu i neverbalnu komunikaciju tokom zbrinjavanja, pažljivo slušanje, i saosećanje, dakle sve ono što bi se moglo sažeto nazvati biti tu za nekog. Da li se psihosocijalna podrška razlikuje kod muškaraca i žena? Psihosocijalna podrška, prema rezultatima nekih istraživanja, razlikuje se kod muškaraca i žena. Muškarcima je manje nego ženama potrebna emocionalna podrška, nisu voljni da se bave emocionalnim sadržajima, zahtevaju više informacija o bolesti i konkretnu materijalnu podršku. Muškarci dvostruko češće nego žene žele informacije, a žene dvostuko više nego muškarci žele ohrabrivanje i socijalnu podršku. Uprkos polnim stereotipima, psihološki distres je u nekim istraživanjima bio viši kod muškaraca nego kod žena. Kod muškaraca je češće nego kod žena veći broj psihosocijalnih potreba ostao neprepoznat. Ko se kod nas najčešće stara o obolelima? Rezultati jedne ranije ankete pokazali da su u Srbiji žene bile više nego dvostruko zastupljene u brizi oko onkoloških pacijenata (73% žena u odnosu na 27% muškaraca) na osnovu čega bi moglo da se zaključi da je potrebno posebnu pažnju usmeriti na žene i procenu njihove izloženosti psihološkom distresu. Šta sve može da otežava olakšavanje simptoma u završnoj fazi bolesti? Strahovi i nerazumevanje otežavaju i onemogućavaju olakšavanje simptoma u terminalnoj – završnoj fazi bolesti. Među njima je i strah zdravstvenih radnika od stvaranja pacijentove zavisnosti od lekova na bazi opioida, nerazumevanje farmakodinamike i farmakokinetike opioidne analgezije, nedostatak znanja o prirodi percepcije bola kod odraslih i dece, psiholoških aspekata bola i nedostatak obaveštenja o ponašajnim, kognitivnim i suportivnim tehnikama za smanjenje bola. Šta je prema mišljenju Svetske zdravstvene organizacije pouzdan pokazatelj kvalieta zdravstvene zaštite neke zemlje? Upotreba medicinskih opioida za smanjenje bola je po mišljenju stručnjaka iz SZO (WHO), pouzdan pokazatelj nivoa kvaliteta zdravstvene zaštite neke zemlje i njenog ekonomskog bogatstva. Kako je raspoređena potrošnja medicinskih opioida u svetu? Milioni ljudi u siromašnim zemljama, prema podacima SZO, osuđeni su da umru u bolu. Ne samo zbog siromaštva, medicinski narkotici su inače jeftini i najefikasniji preparati za ublažavanje kancerskog bola, već zbog straha lekara da će pacijenti postati zavisnici. Podaci prikazani na slici jasno pokazuju da građani bogatijih zemalja koriste većinu medicinskih narkotika u svetu i tako manje pate od onih koji žive u siromašnim državama.  Izvor: International Narcotics Control Board i The New York Times, Articles selected for Политика, Monday, September 17, 2007, strana.7. |
